Centar za liberalno-demokratske studije

Konferencija Novi ustav Srbije

Beograd, 14. decembar 2002. godine

U beogradskom Sava Centru je 14. decembra 2002. godine održana konferencija Novi ustav Srbije u sklopu javne rasprave o pravcima reformi, a u okviru projekta Centra za liberalno demokratske studije "Stvaranje konsenzusa za reforme". To je deseta u nizu od dvanaest planiranih konferencija posvećenih posebnim segmentima tranzicionih reformi u Srbiji i Jugoslaviji, a koje treba da obezbede javnu raspravu u neposrednom dijalogu predstavnika vlasti i nezavisnih eksperata, interesnih grupa i nevladinih organizacija. Cilj projekta je da ubrza i unapredi rad na reformama i da podstakne podršku reformama u društvu.

Uvodničari konferencije bili su dr Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, i profesori Marijana Pajvančić, Pravni fakultet, Novi Sad, Slobodan Samardžić i Ilija Vujačić, oba sa Fakulteta političkih nauka, Beograd, i Dragor Hiber, Pravni fakultet, Beograd.

Vojislav Koštunica se bavio temeljnim pitanjem da li je Srbiji potreban novi ustav, a polazeći od dilema koje o tome postoje u javnosti i od činjenice da se ništa ne preduzima na njegovom donošenju. Odbacio je dva argumenta koja se navode protiv rada na novom ustavu: suštinski – da bi aktivnost na novom ustavi i sledstveni izbori zaustavili reforme – i naveo da novi ustavi i novi izbori ne usporavaju reforme, već ih obično ubrzavaju, i formalni – da je procedura promene postojećeg ustava toliko složena da bi pokušaj bio uzaludan – i rekao da postoje načini za ustavnu promenu.

Predsednik Koštunica je naveo da je novi ustav potreban Srbiji ne samo zbog izbornog obećanja DOS-a, već, suštinski, zbog potrebe izgradnje novog društva i novih odnosa, što stari 'Miloševićev' ustav ne omogućuje. Po njemu, rad na novom ustavu treba da počne odmah, bez čekanja, a imajući u vidu da je redefinisanje odnosa Srbije i Crne Gore pri kraju. Naveo je i da bi najbolje bilo da se do novog ustava dođe kroz ustavotvornu skupštinu, koja bi bila izabrana na neposrednim izborima, ali da bi možda najracionalnije rešenje bilo da postojeća skuipština Srbije o ustavu odluči dvotrećinskom većinom poslanika.

Marijana Pajvančić analizirala je tekstove četiri postojeća ustavna koncepta (Pavle Nikolić, Beogradski centar za ljudska prava, DSS, Forum iuris), istražujući sličnosti i razlike. Osnovne saglasnosti našla je kod legitimacijskih temelja (vladavina prava, socijalna država, poštovanje i garantovanje ljudskih i manjinskih prava, politički pluralizam, sekularna država, tržišna privreda, decentralizovana država itd). Saglasnost postoji i kod korpusa ljudskih prava, kako kod opšteg okvira (garancije, zaštita, ograničenja), tako i kod liste pojedinačnih prava, zasnovane na međunarodnim standardima.

Osnovne razlike među ustavnim konceptima tiču se: definicije države (svih građana, svih građana i naroda/nacionalnih zajednica ili srpskog naroda i svih građana); oblika vladavine (republika ili monarhija) i vertikalne podele vlasti (posebno kod regionalizacije). U ovim tačkama profesorka Pajvančić vidi polje za buduće ustavne debate.

Slobodan Samardžić se u svom izlaganju bavio pitanjem organizacije vlasti u novom ustavu. Primetio je da koncept organizacije vlasti neposredno sledi iz načela o međusobnom odnosu vlasti i načela o teritorijalnoj organizaciji. Sva četiri ustavna koncepta zagovaraju podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu, s tim da predlozi DSS-a i Pavla Nikolića dodaju i važnog predsednika republike, odnosno kralja, mada bez važnih funkcija. Sa druge strane, raznolikost rešenja u delu o decentralizaciji Srbije donela je i razlike u oblikovanju državnih, a posebno zakonodavnih organa.

Profesor Samardžić je dao i svoje viđenje tri sporna pitanja. Prvo, založio se za nejednak položaj dva veća (građana i regiona) u parlamentu i predložio nadmoć veća građana onda kada dva veća dođu u sukob. Drugo, mišljenja je da je potrebno predsednika Republike birati na opštim izborima i dati mu pravo suspenzivnog veta, a zbog flotantnosti političkih prilika i nestabilnosti političkih stranaka. I treće, veruje da je Ustavnom sudu potrebno pojačati ulogu, a zbog insuficijencije vladavine prava i uspostavljanja šire decentralizacije.

Ilija Vujačić je govorio o decentralizaciji vlasti u novom ustavu Srbije. On smatra da decentralizacija predstavlja nezaobilaznu komponentu transformacije ka liberalno-demokratskom poretku. Po njemu, četiri ustavna koncepta sadrže poglede na regionalno-pokrajinsku organizaciju koji su i međusobno različiti i dobro odražavaju postojeću debatu u javnosti. Projekat Pavla Nikolića dozvoljava samo administrativnu regionalizaciju, DSS-ov klasičnu regionalizaciju, Beogradskog centra razvijenu regionalizaciju, a Foruma iuris kvazi-federaciju. Vujačić je sugerisao četiri principa pomoću kojih bi se mogla meriti uspešnost decentralizacije. Prvi je princip demokratije, drugi supsidijarnost, treći ekonomska racionalnost i četvrti liberalnost.

Profesor Vujačić je podvukao da se u svim pomenutim konceptima postojeći kvantum centralne vlasti delegira na regione i Republiku, a da se uopšte ne razmišlja o smanjenju državnih nadležnosti. Tako se regionima daju nepotrebna i prevaziđena ovlašćenja u ekonomiji. Upozoro je i na rizike koje donosi dizajniranje decentralizacije. Vujačić se založio za drugačiji koncept regionalizacije, koji bi bio dobrovoljan za opštine i kod koga bi regioni sami preuzimali nadležnosti sa spiska dozvoljenih, a prema sopstvenim preferencijama i sposobnostima.

Dragor Hiber je govorio o mogućim načinima donošenja novog ustana Srbije, a s obzirom na vrlo složen mehanizam koji za ustavnu promenu predviđa postojeći ustav. Razmatrao je modalitete promene ustava uz pomoć četiri kriterijuma: konstitucionalnosti, reprezenativnosti, (dis)kontinuiteta državnog poretka i funkcionalnosti.

Profesor Hiber je naveo pet mogućih modela promene ustava: prostom većinom u postojećoj skupštini, dvotrećinskom većinom u postojećoj skupštini, kroz promenu odredaba postojećeg ustava o načinu promene ustava, odlukom ustavotvorne skupštine i odlukom postojeće skupštine o predlogu reprezentativne ustavne komisije (kao zamene za ustavotvornu skupštinu). Hiber smatra da nijedan od predloženih modela ne zadovoljava napred definisane kriterijume, s tim da, ukoliko mora da se opredeli, ipak prednost daje poslednjem modelu.

U raspravi je sudelovao veći broj učesnika. Nebojša Popov je rekao da je dobro što je ovakva rasprava pokrenuta i založio se za održanje referenduma o svim spornim pitanjima – odnosima Srbije i Crne Gore, obliku vladavine (republika ili monarhija) i teritorijalnoj organizaciji vlasti.

Zoran Tomić je naglasio potrebu da se, koliko je god moguće, smanji dominacija politike nad pravom prilikom donošenja novog ustava. Založio se za parlamentarni sistem, s tim da šef države ima skromne prerogative i da bude biran u skupštini, za blago usmeravanu tržišnu privredu, za nezavisno sudstvo i za asimetričnu teritorijalnu organizaciju Srbije. Opredelio se za ustavotvornu skupštinu kao najbolji način donošenja novog ustava.

Vojislav Stanovićić se založio da u centru novog ustava budu čovek i njegova prava, tj. ograničavanje vlasti i njenog uticaja na privatni život čoveka. Podvukao je važnost i horizontalne i vertikalne organizacije vlasti, kao mogućnosti da se tim putem omogući kontrola svake vlasti. Upozorio je na opasnost od unošenja u ustav mehanizama koji su doveli do raspada nekih država. Kod nacionalnih manjina trebalo bi se prodržavati međunarodnih standarda i ne težiti višim pravima od njih. Država mora biti odvojena od crkve i verski neutralna. Založio se za polupredsednički sistem, podelu vlasti, autonomiju poslanika i različitu nadležnost skupštinskih domova.

Vladimir Cvetković je govorio o temeljnoj definiciji države Srbije: da li da bude definisana kao građanska država, bez pominjanja bilo kakve nacionalne odrednice, kao država srpskog naroda u smislu liberalne tradicije ili, kombinovano, kao država građana i nacionalnih zajednica. Odbacio je ovaj treći način, jer vodi političkoj nestabilnosti

Sveta Stojanović se založio da Srbija bude definisana kao građanska država, ali uz dopunu ‘srpskih i svih ostalih građana’, što bi predstavljalo kompromis različitih koncepcija. Njime bi država u osnovi bila definisana kao građanska, ali bi se reklo i to ko čini većinu tih građana.

Boško Mijatović je ukazao na nekonzistentnost pomenuta četiri ustavna koncepta u ekonomsko-socijalnoj oblasti: sa jedne strane, predlažu liberalnu tržišnu privredu i, sa druge, široka tzv. socijalna prava, što ne ide zajedno. Kritikovao je neka teško prihvatljiva, a predložena prava, kao što su prava na pravednu zaradu, na dostupnosti radnih mesta svima, na jednaku zaradu za jednak rad i slično. Izneo je skicu koncepta decentralizacije koji priprema CLDS, a koji je zasnovan na slobodnom udruživanju opština i meniju nadležnosti sa koga regioni mogu slobodno birati svoje.

Ljubomir Madžar je takođe upozorio na deklarativnost pojedinih socijalnih prava i izrazio zadovoljstvo liberalnim pristupom ekonomskom životu u ponuđenim ustavnim konceptima. Založio se za asimetričnu teritorijalnu organizaciju Srbije, jer svima ne treba jednaka autonomija, a Vojvodina svoju ima već dugo vremena.

Miša Đurković je rekao da treba izbeći eksperimente i držati se evropske prakse sa nacionalno definisanim državama. Podržao je koncept polupredsedničkog sistema i pozvao se na dobro francusko iskustvo. Pohvalio je konsenzus koji vlada oko tržišne privrede i privatne svojine.

Slobodan Beljanski se kritički osvrnuo na sadašnju vlast i na njenu težnju ka autoritarnosti, neiskrenost prema podeli vlasti, kontrolu medija i privrede. Založio se za autonomiju Vojvodine iz istorijskih razloga i zbog kulturne i političke tradicije.

Đorđe Vukadinović se, pošavši od negativnih istorijskih iskustava, usprotivio vraćanju Vojvodini onih nadležnosti koje je imala u SFRJ, pošto bi se tako dobila dvočlana federacija. Čak bi i manje nadležnosti vodile u dužem roku federalizaciji Srbije. Založio se za ‘carski rez’, a prema konceptu Pavla Nikolića.

U raspravi su učestvovali i Jovica Trkulja, Vojin Dimitrijević, Zoran Lončar, Vukašin Pavlović, Zoran Lutovac, Đura Kovačević, Slobodan Gavrilović, Zoran Avramović, Vladan Kutlešić, Dimitrije Boarov, Slobodan Divjak i drugi.

Uvodna izlaganja objavljena su u Prizmi, januar 2003. (PDF file 211 KB)

Ustavni koncepti:

Beogradski centar za ljudska prava (PDF file 345 KB)

Pavle Nikolić (PDF file 72 KB)

Demokratska stranka Srbije (PDF file 69 KB)

Forum Iuris (PDF file 172 KB)