Србија у Европи | Полемика |
Завршни рачун
Србија не зна, управо због тога што у политици не постоје веродостојна обавезивања, шта су циљеви ЕУ на западном Балкану. Флоскула о европској будућности не значи ништа
Покушао бих, на крају ове сада већ тромесечне полемике о пожељности и остварљивости чланства у ЕЕП, као алтернативе пуноправном чланству у ЕУ, да сумирам основне поенте.
Када се две опције посматрају као алтернатива, онда су једино битне релативне вредности: колико је једна боља од друге, а не колико је она добра сама за себе. Према томе, није прво питање, како то каже Милица Делевић „да ли је улазак у ЕЕП реалан“, него да ли је тај улазак са становишта реализације мање или више вероватна опција од пуноправног чланства у ЕУ. А управо смо Бошко Мијатовић и ја, залажући се за приступање ЕЕП, указали на то да би ова опција могла да буде вероватнија, односно политички лакше и брже остварљива и за српску и за европску страну.
Кључни проблем политике од њеног настанка је веродостојност обавезивања. Једноставно, када се у политици неко на нешто обавеже, не знате да ли да му верујете. Из веома једноставног разлога. Због тога што је казна за неизвршену обавезу – политичка. Не може се на суд. Због тога у српској и не само српској политици вршљају преваранти који деценијама нису испунили нити једно од предизборних обећања. Стога, зачуђује да је кључни аргумент Флоријана Бибера у прилог чланству у ЕУ да се супротно од ЕЕП, односно ЕФТА-а, „ЕУ обавезала на проширење“. Подугачка је листа неиспуњених политичких обавеза и празног обавезивања. Да почнемо од Резолуције СБ 1244.
Србија не зна, управо због тога што у политици не постоје веродостојна обавезивања, шта су циљеви ЕУ на западном Балкану. Флоскула о европској будућности не значи ништа. У таквим условима једино што преостаје јесте приморати другу страну да искаже шта заиста жели. А то се може учинити управо тако што ће се нашим европским партнерима предложити економска интеграција, без политичке. Онда ћемо, на основу њихове реакције, знати шта они заиста желе: Србију као пуноправног члана њихове (економске) заједнице или извршиоца задатака на плану реализације пројекта независно Косово и стабилизације суседа (Босна и Херцеговина).
Ми можемо да утичемо на Брисел, каже Делевићева. Чак и да је то тако, ко хоће да верује, нећу да га одвраћам, њена колегиница Грубјешићева каже да то не треба да чинимо. Јер управо по њеним речима, „без ЕУ помоћи (читати притиска) не би било ни ово мало реформи у Србији“. Сјајно, у време у које, према истраживању саме Владе, 66 одсто становника сматра да реформе треба да спроводимо независно од чланства у ЕУ. Са оваквим расположењем јавног мњења, извесно је да су највећа препрека реформама управо људи на власти који се заклињу у ЕУ као машину реформи.
ЕУ помоћ: што би рекла Грубјешићева, бројке су уверљивије од свих теза. Још само кад би знала које бројке да употреби, како да их употреби и шта њима жели да докаже. Та помоћ је мања од један одсто БДП-а и њен велики део стиже као техничка помоћ, која веома често није оно што је Србији заиста потребно. Најбитније је, међутим, то да страна (развојна) помоћ никога никад није успела да развије.
Тврдња да је Србија кроз „ССП придружена земља која постепено постаје део заједничког тржишта“, као што тврди Никола Јовановић, не само да није тачна (ССП је уговор о слободној трговини, а део заједничког/јединственог тржишта постаје се уласком у царинску унију која је основа ЕЕП), већ показује да на појединим местима постоје озбиљне резерве у погледу слободне трговине као извора конкурентности привредног раста Србије. И то је легитимно, али то није део расправе о томе како у Европу, него како у прошлост.
Све се, ипак, своди на Косово. Као што Бибер каже: „косовска независност је чињеница и стога је разуман савет ЕУ Србији да се суочи са реалношћу“. На жалост Бибера и његових истомишљеника, косовска независност није чињеница. Чињеница је само то да Србија не врши власт на територији Косова и Метохије. Озбиљни људи у ЕУ, нарочито у Немачкој, знају веома добро да је пројекат независно Косово реализован тек када и уколико га призна Србија – све дотле косовска независност није чињеница. Па не би се толика бука ни дигла око тога да је косовска независност чињеница.
Нити један од аргумената изнетих против мог предлога да Србија треба да крене путем економске, а не политичке интеграције у Европу није ме навео да променим своје мишљење – напротив, учврстио га је.
Борис Беговић - председник ЦЛДС и професор Правног факултета у Београду
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
Untitled Document
| Подаци о члану |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Сузана Грубјешић, чланица Председништва УРС-а и потпредседница Владе
Направити 2013. нови ДОС, то вам је шминкање бабе.
Прочитајте све мисли  |
|
.php)
|
