Апсурдна је идеја да би се Србија, без чланства у ЕУ, могла прикључити Европском економском подручју (ЕЕП), великој зони која економски интегрише све земље чланице ЕУ, уз Норвешку, Исланд и Лихтенштајн. Уз то, чак и ако Србија одлучи да одустане од ЕУ чланства и крене према ЕЕП, поново ће морати преговарати са ЕУ
У свом коментару „У Европу без уније“ објављеном 13. децембра 2012, Борис Беговић даје изазован предлог: Србија би требало да напусти тешки пут придруживања ЕУ која има наводно промењиве критерије за чланство, те се уместо тога придружи Европском економском подручју (ЕЕП), великој зони која економски интегрише све земље чланице ЕУ, уз Норвешку, Исланд и Лихтенштајн.
Његова идеја може звучати привлачно, али није ништа више од илузије.
Тачно је да ЕЕП омогућава слободу протока добара, услуга, капитала и људи међу чланицама, те тако пружа кључну компоненту ЕУ интеграција за нечланице. Идеја да би се Србија могла прикључити овом договору без чланства у ЕУ је прилично апсурдна.
Наиме, земље се не могу придружити Европском економском подручју директно. Економско подручје је установљено 1994. између ЕУ и Европског споразума за слободну трговину (ЕФТА), и већине земаља чланица.
Не постоји могућност за неку земљу да се прикључи том подручју ако није чланица ЕУ или ЕФТА. У складу с тим, размотримо једину могућност коју има Србија да постане део ЕЕП, а да претходно не буде чланица ЕУ.
Прво би се морали прикључити ЕФТА која има само четири чланице: Швајцарску, Норвешку, Исланд и Лихтенштајн. Од те четири чланице, само три су чланице и ЕЕП. Швајцарска је одбила чланство референдумом 1992. Србија би била чудан партнер неким од најбогатијих земаља у Европи. Притом, ниједна земља није пришла ЕФТА након 1991, када се прикључио Лихтенштајн. Исланд је то урадио 1970, а остале земље још шездесетих година. Неке од земаља су напустиле ЕФТА да би се прикључиле ЕУ (Велика Британија, Данска, Шведска, Аустрија и Португал су биле међу првим чланицама). Тако ЕФТА-у чини чудан и мали број земаља. Како се ниједна земља није дуго прикључила овом споразуму, нема јасног процеса прикључења, али је познато да чланство захтева склапање споразума са све четири земље. Тренутно постоји мало разлога зашто би Швајцарска, Норвешка или Лихтенштајн били заинтересовани да успоставе слободну трговину са Србијом.
А сада о другој препреци: земља која се прикључи ЕФТА није аутоматски чланица ЕЕП. Споразум о чланству јасно каже у чланку 128. да „било која европска земља која постане чланица ЕФТА може аплицирати да постане део овог споразума... Услови и одредбе за такво чланство ће бити предметом уговора између уговорних страна и земље кандидата. Такав уговор ће бити предметом ратификације или одобрења од свих уговорних страна у складу са њиховим властитим процедурама.”
То значи да чланица ЕФТА може да се пријави да се прикључи ЕЕП, али мора постојати уговор између те земље и ЕУ и свих њених чланица, и тај уговор морају сви да ратифицирају.
Ако Србија напусти процес прикључивања ЕУ и приступи ЕФТА, мало је могуће да је Швајцарска, Лихтенштајн, Норвешка или Исланд прихвате као привлачног партнера, тако да би ЕУ и све њене чланице требало да се усагласе око њеног приступања ЕЕП. Не треба пуно размишљања да се схвати како ЕУ и све чланице нису баш нестрпљиве да виде Србију како приступа неким од кључних бенефиција које пружа ЕУ (као што је слобода кретања радника) након што испуни све услове за приступање.
Једини сценарио у којем би то било могуће и замислити био би када би ЕУ напустила понуду чланства за Западни Балкан, и размотрила овакав пут као одрживу алтернативу. Ипак, Србија не би била прихваћена без испуњења одређених услова, а посебно оних који се тичу усвајања acquis communautaire, ЕУ легислативе, која је релевантна за слободу протока добара, услуга, капитала и људи, што би учинило да земље чланице буду расположене да прихвате Србију. Укратко, ако Србија одлучи да одустане од ЕУ чланства и крене према ЕЕП, поново ће морати преговарати са ЕУ.
Нећу коментарисати нити у једном сегменту идеју да је независно Косово проблем ЕУ као да нема ништа са Србијом, или аргумент да се ЕУ услови стално мењају, или изјаву да су финансијске контрибуције из ЕУ „јако, јако мале“. Хрватска, на пример, има 687,5 милиона евра обећано само за другу половину 2013, што је око 1,45 одсто БДП-а у тој земљи, или око 4,2 одсто хрватског државног буџета, што свакако није занемарив износ.
Тачно је да је ентузијазам за проширење међу земљама чланицама у опадању, и да поједине земље понекада имају неразумне захтеве. Ипак, то тешко да се може везати на тренутну економску кризу унутар ЕУ. До тренутка када се Србија приближи прикључењу, реално је за очекивати да ће та криза проћи и да ће земље чланице имати позитивнији став према даљем проширењу. Ако Србија настави тежити прикључењу, када дође тај тренутак биће лакше да заиста постане чланица.
Наравно, Србија може одлучити да се не прикључи, али опасна илузија се ствара ако се верује да је ЕЕП одржива алтернатива или лакши начин да се добију неке од бенефиција слободе протока добара, услуга, капитала и људи, а без прикључивања ЕУ.
Флоријан Бибер
|
