Србија у Европи | Полемика |
Шта је фикција?
У Влади се не размишља много како да се у преговорима избори што више за Србију, већ како да се што пре задовоље сви захтеви ЕУ, а они умеју да буду и чисто финансијско-трговачки
Моји (и Беговићеви) опоненти веома се труде да нас убеде да улазак Србије у ЕЕП није једноставна и сигурна ствар, иако је начелно могућа. С тим се нас двојица од почетка слажемо, али је забавно што опоненти уопште не покушавају да нас увере да је улазак Србије у ЕУ, за шта се они залажу, лакше изведив и вероватнији догађај. Помало их разумем, јер није лако ваљано аргументовати залагање за улазак у ЕУ у време њене озбиљне кризе, и финансијске, и институционалне, и кризе идентитета и популарности, са неизвесношћу шта ће бити са ЕУ. Али, онда добијамо избегавање озбиљне дискусије, онда се неће поменути да Србија неће ући у ЕУ у следећих 10-15 година, или се не сме довести у питање и само постојање ЕУ.
У расправи шта се у ствари тражи од Србије, др Бибер ме подсећа на то да захтев за признање Косова није „званичан став ЕУ“. То је општепознато, али нема сумње да је у стратешким размишљањима неозбиљно ослањати се на званичне ставове ЕУ и мислити да их она сутра неће или не може мењати. Па, већ их је једном променила: пре само неколико година нас је, такође званично, уверавала да су за Србију питања Косова и придружења ЕУ два одвојена процеса. А сада опет званично говори нешто сасвим друго. Само пи-ар агенти могу тврдити да званични став политичара означава и њихов прави и дефинитиван став, а само наивни могу у то веровати.
Сузана Грубјешић као главни аргумент у прилог наставку пута у ЕУ нескривено наводи финансијску помоћ ЕУ Србији. Прво, тиме практично отворено признаје да су паре главни узрок велике попустљивости ове владе на питању и Косова и осталим, што се у своје време не би сматрало примером моралности и родољубља.
Друго, те 2,2 милијарде помоћи за 12 година и нису велике паре – испод 200 милиона годишње, што, осим 2001, представља у просеку мање од један одсто нашег БДП-а. Сића. Треће, општа буџетска помоћ представљала је тек око трећину те суме, а остало су пројекти по избору ЕУ, са високим учешћем техничке помоћи где скупо плаћени европски стручњаци или „стручњаци“ дају савете и подуке који често никоме нису потребни.
Инсистирање на парама као пресудном разлогу за наставак процеса придруживања и предају Косова јасно осветљава једну велику слабост и ове и претходних влада: неспособност да се привреда Србије поставе на ноге и из тога проистекла зависност Србије од спољне финансијске подршке, па се више од 10 година највећим успехом проглашава склапање неког зајма у иностранству. Да би привреда и држава како-тако функционисале и одржавале становништво у каквом-таквом социјалном миру потребно је да неко споља шаље паре: ММФ, ЕУ, САД, Русија, Јапан, Кина, било ко. У противном, пада влада. А то владајућа екипа не жели, па зато постаје зависна од страних пара и веома неотпорна на спољне политичке притиске.
Поред финансијског, постоји и политички узрок зависности: на формирање и ове и претходне владе Запад је имао знатан утицај, што се транслира како у политички дуг тако и у претходно договорене концесије онога коме се помаже да дође на власт.
Отуда се у влади не размишља много како да се у преговорима избори што више за Србију, већ како да се што пре задовоље сви захтеви ЕУ, а све ради достизања најважнијег од свих датума – оног датума. А захтеви ЕУ умеју да буду чисто финансијско-трговачки. Тако ЕУ тражи да јој се одобри квота за преференцијални извоз 1.600 тона цигарета годишње у земље ЦЕФТА (Србија и други са западног Балкана), а стога што толико има Хрватска која се учлањује у ЕУ у јулу.
Или, тражи се да се Србија обавеже да ће изградити јавна складишта и на њима држати резерве нафтних деривата у висини двомесечне потрошње, преко резерви војске, нафтних компанија итд. Те резерве и ти трошкови Србији нису потребни, јер она има, за разлику од ЕУ, своју производњу која задовољава четвртину домаћих потреба, али захтев ЕУ је захтев и мора се послушати.
Бибер тврди да се Србија налази пред алтернативном „перспектива чланства ЕУ“ или „фикција Косова“. Да је „перспектива чланства“ веома удаљена верујем да није спорно. Да је ЕУ „фикција“ може се показати тачним. Да је Косово „фикција“ можда је тачно, али сам уверен да отпорнија борба за Косово може донети добре резултате: не цело Косово, већ важне компензације. Занемаривање сопствених интереса, а послушност поготову, нису никада у међународним односима доносили добре резултате.
Бошко Мијатовић, центар за либерално демократске студије
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
Untitled Document
| Подаци о члану |
 |
|
 |
| Мисли |
|
.php)
Ивица Дачић, председник Владе Србије
Зар неко мисли да бих био сарадник нарко-клана за један блекбери телефон?
Прочитајте све мисли  |
|
.php)
|
