Можете колико год хоћете да вичете да је јавна потрошња велика, али се она неће смањити тек тако, са датим надлежностима државе и правима установљеним законима. Ситна „стискања” могу да допринесу томе јако мало, што је недовољно јер само реформски потези воде битнијем смањењу ових расхода и кад је реч о здравству, образовању, пензионом систему. Или, на пример, сви кажу да треба смањити субвенције привреди, па чак и влада, нешто је и предузела у буџету за 2006, али јој је са друге стране жао да буде одлучнија и уз то напусти политику широких давања за пољопривреду.

То је видљиво и из тога што нема стечаја па држава и даље има расходе за предузећа која су одавно зрела за овакав рез. Дакле, декларативна оријентација на смањење јавне потрошње је у реду, али се не виде промене у систему јавних расхода који се финансирају из буџета и социјалног осигурања. Зато се бојим да ће буџет следеће године доћи у кризу и да ће се поставити питање да ли он, овако како је усвојен новембра 2005, може да се реализује или је потребнмо направити његов ребаланс. На тај начин поново би се изневерила обећања која су дата ММФ.

Овако је др Бошко Мијатовић, директор економских студија и председник Програмског савета ЦЛДСа, сликовито објаснио зашто ће ићи тешко иначе неминовна реформа система јавних расхода, у интервјуу за „Економетар”.

Како бисте оценили економску 2005. и шта би се у њој могло издвојити као неки напредак на дугом путу сређивања домаће економије?

– Ја мислим да је 2005. једна у низу година у којима Србија лагано, али готово неумитно напредује. Знам да су многи разочарани пошто су након 5. октобра 2000. очекивали страховито велики напредак, ваљда заведени претераним обећањима ДОС-а.

Показало се, и то је природно, да тај напредак не може да буде брз и да је стопа раста око пет процената годишње сасвим задовољавајућа. Морамо се навићи на то да нема чаробног штапића који би нас из статуса земље са ниским дохотком превео у друштво развијених. Једноставно, напредак је постепен, он постоји и с тог становишта могуће је дати позитивну оцену економским кретањима у овој години, мада има и проблема, па и лутања. Отуд ми никако нису блиске катастрофичне процене да је Србија пропала, да је све грозно, да нам спаса нема и слично. То су погрешне оцене мотивисане или политичким разлозима или незнањем.

Кад говоримо о економији и учинку ове владе не могу се заобићи ни реформе. Како оцењујете овогодишња дешавања на том плану?

– Ту имамо један парадокс. Генерално гледано, мислим да је влада боља у вођењу макроекономске политике него у спровођењу реформи.

Разлози за то могу бити разни, а ја бих поменуо један - у влади постоји превише ограничено знање о изградњи институција, о структурним променама, реформама уопште. Водећи економисти ове владе имају макроекономску оријентацију и знатно се боље разумеју у макроекономију него у реформе. Мислим да је ту проблем, мада је број закона који је донела ова влада јако велики. Додуше добар део припремљен је за време претходне владе и нису сви закони добри. Ту бих као лоше издвојио недавно усвојени закон о ценама и онај антимонополски.

Кад је реч о реформама, подсетићу само да је досад минимално учињено у реструктурирању јавног сектора.

Дате су неке шеме за добровољан одлазак запослених из јавних предузећа, па је ту нешто смањена запосленост, али је фискални ефекат ове операције у овој години негативан.

Изневерено је и обећање ММФ-у да ће се извести пензијска реформа али је она разводњена. И оно мало што је урађено компензовано је новим давањима пензионерима, тако да је салдо намераване штедње и ових ванредних расхода вероватно близак нули.

Приватизација не иде добро. Ја то делимично разумем пошто су на старту продата најбоља предузећа.

Али, још има и добрих фирми које се могу продати, а за оне лоше постоји могућност скидања дугова па би и ту она могла брже да се одвија. Стиче се утисак да и у Агенцији за приватизацију нема довољно енергије и елана да се настави даље.

Иако се раст инфлације убраја у лошије стране 2005, може ли се она релативно брзо оборити а да се не плати већи цех?

– Инфлација јесте виша него што би требало да буде али ја не спадам у катастрофичаре који мисле да је сваки проценат раста инфлације страшна ствар која ће уништити земљу.

Делимично се слажем са представницима владе кад кажу да су битан допринос инфлацији дали раст цена нафте на светском тржишту и увођење ПДВ. Тај утицај може се проценити на отприлике једну трећину овогодишње инфлације, што значи да би без тога она имала раст од око 10 до 12 процената. По мом мишљењу, то није страшно за једну земљу у транзицији. Дакле, из те разлике од 7 процената између инфлације код нас и оне у развијеним земљама не треба извлачити неке озбиљне закључке. Ово тим пре што се надам да ће догодине цена нафте у свету падати, тако да ћемо са те стране имати један дезинфлациони импулс.

– Основно питање у борби против инфлације је у којој мери Народна банка стерилише новац. Односно, претходно питање је да ли уопште код нас постоји вишак тражње као што каже ММФ, или је он можда мањи. Чињеница је да стране банке у Србији повећавају своје кредитне потенцијале. Чињеница је да новчана маса расте на основу конверзије у динаре прилива капитала из иностранства али опет факат и то да се дефицит трговинског биланса смањује у овој години, што опет говори да тражња малаксава.

Тако да ја верујем да ми чак и не знамо колики је тај вишак тражње и да ли он уопште постоји, а то је пресудно питање да би се могло размишљато о мерама антиинфлационе политике код нас.

Ако би постојао вишак тражње, као што верује ММФ а под његовим утицајем и Народна банка, онда би та стерилизација новца била добра мера. Али, и ту се одмах поставља и питање мере, докле ићи са стерилизацијом, пошто превелико поништавање новца једноставно може имати негативне и финансијске и последице у реалној привреди. Код финансијског сектора на основу смањене понуде имали бисмо смањену понуду новца и самим тим раст каматних стопа. А код нас је, то се зна, проблем каматних стопа дуготрајан и таман су кренуле лагано на доле, ка неким нормалним величинама, ево сад и стерилизација и друге мере централне банке практично терају камате опет навише.

То није добро ни за становништво ни за привреду. У привреди ће раст камата да ограничи њену економску активност, имаћемо проблеме у реалном сектору, па можда и негативан утицај на друштвени производ у следећој години.

Због свега тога потребно је бити пажљив и проницљив. Ја не бих хтео да се правим превише паметан и да дајем неке савете, већ желим једноставно да упозорим на компликованост ситуације и на чињеницу да свака добра мера има своје последице које могу да буду и негативне.

Шта су, дугорочно гледано, праве мере за сузбијање инфлације?

– Дугорочни и добар подстицај сузбијању инфлације дало би фискално растерећење, односно смањење јавне потрошње и ликвидација ранијих дефицита. Буџетски дефицити из претходних година повећавали су тражњу и потпиривали инфлацију. Сад немамо више дефицит, имамо и суфицит.

Али, питање је колико је то заиста суфицит или ће тај новац ипак да се потроши. Јер, суфицит је кад се новац стави у страну, а ми имамо расходе и изнад и испод црте. Исплата пензијског дуга се не врши из буџе та већ из тога суфицита па онда ако се тај наводни суфицит потроши онда то и није суфицит него нормална јавна потрошња.

Иако бих хтео да подвучем значај фискалног растерећења ту постоји проблем зато што је јавна потрошња доста нееластична, односно тешко иде надоле ако се јавни сектор дубље не реформише.

Шта бисте још издвојили као нешто о чему се мора повести рачуна?

– О томе је тешко говорити јер се не зна даља судбина наших односа са ММФ-хоће ли Србија и после завршетка овог садашњег аранжмана ући у нови или ће након њега престати било какве формалне везе са Фондом.

За коју сте Ви опцију?

– Факат је да ММФ није посебно потребан када некој земљи иде добро и када она води зрелу и разумну економску политику. Тада не запада у кризе и Фонд јој није потребан.

Ту је добар пример Словенија која није затражила подршку ММФ-а него је сама водила економску политику и добро јој иде.

Међутим, код нас је, како су показала истраживања ЦЛДС, улога ММФ и Светске банке у подстицању и гурању реформи била веома важна и драгоцена. И питање је заиста да ли би оне, посебно у овом периоду Коштуничине Владе, ишле тако како су ишле да није било притисака Фонда.

Тако да бих ја, са једне стране волео да нам ММФ не треба и да самостално водимо разумну економску политику, али са друге стране забринут сам због могућности да влада Србије без Фонда почне да води демагошку економску политику којој су њени водећи министри склони.

У овој години имаћемо мршав салдо индустријске производње. Какве су шансе да се у 2006 и наредним годинама прокњиже неке више стопе?

– Морам да признам да имам скепсу у погледу квалитета података о индустријској производњи. Бојим се да обухват индустрије Србије није довољно добар, да су многа мала, па и средња предузећа из атухтоног приватног сектора ван обухвата и да слика коју имамо није прецизна.

Ипак, очигледно је да је већ дошло до позитивних помака у индустрији последњих година, односно да главну улогу у производњи преузимају приватизоване фирме од оних друштвених пропалих или полупропалих предузећа. И ми ту имамо на делу две тенденције, једна је релативно брзи раст производње у приватном и приватизованом делу индустрије, а друга релативно брз пад у њеном неприватизованом делу.

Значи, померања су позитивна и добро би било ако би се ухватио и нешто бољи њен укупан ритам.

То што треба у то име радити није ни лако ни једноставно. Ту пре свега мислим на наставак приватизације по сваку цену. С тим је повезано и тако пожељно повећање стопе инвестиција на око 25 процената са садашњих 16 до 18 одсто. Наравно, држава не може да пропише стопу инвестиција, али може да унапреди укупан амбијент да настави са реформама и да коначно уђе у енергично реструктурирање групе предузећа из посебног програма владе. Као резултат свега тога - побољшања ситуације, атмосфере и поверења у економију и државу Србију, могло би да се битно повећају инвестиције како на основу домаћег капитала, тако и прилива из света.

Често се може чути да је квалификована и јефтина радна снага наша предност. Ваш став је ту нешто другачији?

– Ја се слажем са онима који о јефтиној радној снази говоре као о нашој предности. Јер, плате од просечних 200 до 300 евра значе инвеститорима уколико су друге околности повољне и подстицајне. Али, не слажем се са широко распрострањеним уверењем да је наша радна снага посебно квалификована. Мислим да није. С једне стране, постоји вишак занимања која никоме нису потребна: на пример из металске струке и многих области хемије јер се једноставно те индустрије више никада неће опоравити. Тај део знања је нестао, једноставно је ликвидиран.

С друге стране, у многим занимањима која имају перспективу знања су застарела због кризе 80-тих, па онда још веће 90-тих, па ниских инвестиција, због чега се технолошка основа наше привреде није обнављала. Истовремено су застарела и знања запослених који раде на тој технологији.

Ако већ није радна снага шта се може сматрати неком нашом предношћу за странце који намеравају овде да улажу?

– Ја не видим неке посебне предности Србије у односу на земље из окружења, чак имамо и хендикеп, а то је закашњење са пријемом у ЕУ.

Земље које су близу пријема у ЕУ привлаче доста страни капитал баш зато што ће се ускоро наћи у њеном окриљу. То је и логично јер на пример инвеститори из земаља Источне Азије долазе у те земље зато што је ту јефтино. Јефтина је радна снага, јефтино је грађење, па се ту нека фабрика може подићи знатно јефтиније него у Западној Европи. Пошто ће земља у коју улажу ускоро бити у ЕУ и та ће фирма производити за тржиште Уније па је и то велика предност за улагача.

Пошто Србија сигурно неће ући у ЕУ још десет година, а друге земље из окружења хоће, ми смо заиста хендикепирани и та чињеница делује двосекло.

-----------------------------------------------------------

Зашто нема стечаја?

То што и поред закона који то регулише стечајева нема, а зна се каква све предузећа имамо, недвосмислено показује да је на делу демагош ка политика. Једноставно наставља се логика деценијама стара, да већа предузећа у Србији не могу да иду у стечај и да судови баш и не треба да се држе стечајног закона као пијан плота. А кад нема стечаја онда један важан део позитивне мотивације за пословање не постоји.

Онда дужник не мора да врати дуг пошто му ништа неће бити. Предузетник не мора да води добро фирму пошто му не прети стечај. При томе као да се заборавља да су у тржишној економији добри позитивни мотиви двоструки - један је профит а други стечај. Једно је добит а друго казна. Једну половину те добре мотивације не би смели да изгубимо из вида из демагошких разлога, јер то мора имати и последице, каже др Мијатовић.

-----------------------------------------------------------

Резерват

Истичући да реструктурирање некадашњих великих домаћих предузећа која су на посебном списку Владе иде јако споро, чак и уз отпис дугова, др Мијатовић износи и свој утисак ``да ту има и проблема везаних за квалификованост државних органа да обављају овај посао``. Дешава се оно што не би смело, а то је да су та предузећа постала својеврстан резерват за субвенционисано одржавање у животу на рачун буџета.

То није добро и то је једна од мањкавости рада ове владе. Потребно је рашчишћавати ствари и то храбро, па макар то било и болно.

Свестан сам да то није лако јер су ту у питању и многи пословни интереси а не само проблем запослених радника и дешавања у вези њих.

Ипак, ти проблеми се морају решавати, што пре то боље, мада су политичари склони да најтеже ствари остављају следећој влади, а она опет наредној, подсећа др Мијатовић.

-----------------------------------------------------------

Лоши закони

Уз опаску да је ова влада донела доста закона али да нису сви добри, др Бошко Мијатовић и посебно у такве убраја онај о ценама и антимонополски.

– Нови закон о ценама је катастрофалан и сав је у духу из 90-их година, па би то јако одговарало, на пример, влади Мирка Марјановића.

Ту се говори о томе да су држава и локалне заједнице одговорне за снавдевање становништва. Користи се управо тај термин „снабдевање”.

Помињу се и критеријуми за формирање цена, али и привремене мере. Цео дух тог закона у потпуном је нескладу са идејом тржишне економије, али је недавно прошао Скупштину и није изазвао никакве коментаре. Наравно, питање је хоће ли влада користити рестриктивне одредбе овог закона и уводити рецимо контролу цена.

Али, независно од тога, убеђен сам да није добро имати закон који влади даје широку дискрециону могућност да контролише цене.

Није добар ни антимонополски закон. Не кажем то зато што је ЦЛДС својевремено, за време Ђинђићеве владе припремио овакав закон који је заиста био добар. И онда је индустријски лоби монополиста или олигополиста утицао на владу да се не усвоји наш концепт иако је био модеран и на линији западноевроских и америчких прописа.Уместо тога, усвојена је једна разводњена верзија антимонополског закона која уопште неће представљати проблем монополистима, оцењује др Бошко Мијатовић.