Борис Беговић и Драгор Хибер

Реституција, односно враћање земљишта бившим власницима, затим продаја лицитацијом, продаја по унапред одређеним ценама или, пак, поклањање, модели су које би ваљало применити приликом приватизације државног земљишта. Ово се између осталог наводи у Студији „Приватизација државног земљишта” Центра за либерално-демократске студије (ЦЛДС) коју су на јучерашњој конференцији за новинаре, одржаној у београдском Међународном пресцентру, представили Драгор Хибер, Бошко Мијатовић и  Борис Беговић.

Ранија уставна препрека је новим Уставом Србије уклоњена и сада је, како каже Хибер, могућа и приватна својина над градским земљиштем. Приватизација градског земљишта је преко потребна, јер постојећи систем води неефикасном коришћењу земљишта, затим смањењу инвестиција у некретнине, смањењу фискалних прихода и, на крају, смањењу друштвеног производа земље.

У јучерашњем разговору са новинарима Мијатовић је рекао да на градско грађевинско земљиште не би више требало да се гледа као на главни ресурс, већ да би било пожељно да се приватизује све градско грађевинско земљиште. У приватизацију не би, додаје он, могло да иде оно земљиште које служи као јавно добро, попут улица, јавних површина, дела приобаља, парцеле на којима су саграђене државне институције или, пак, земљиште на коме су саграђена јавна комунална предузећа. Земљиште које користе јавна комунална предузећа треба да постане њихова имовина, а његова приватизација би требало да се веже за евентуалну приватизацију тих предузећа.

Постоји, по речима Бориса Беговића, неколико метода приватизације. Рецимо, код земљишта које је национализовано или експроприсано пре 1990. године, треба користити принцип реституције, односно то земљиште би требало поклонити, односно „физички вратити” бившем власнику. Међутим, уколико је та парцела експроприсана након 1990. године, а власник коректно „намирен”, онда је треба продати јавном лицитацијом. Реституцију ваља применити и у случају да се на земљишту налази приватна зграда бившег власника земљишта, односно његовог наследника.

Земљиште предвиђено за урбану реконструкцију требало би дати на јавну продају. У Центру за либерално-демократске студије су предвидели два метода за земљиште на коме се налазе објекти, који никада нису припадали власнику земљишта и који су у приватном власништву, као што је највећи део станова. По првом, земљиште би требало продати садашњим корисницима, односно власницима станова, али не по стварним, већ по симулираним тржишним ценама. Други метод предвиђа поклањање земљишта постојећим корисницима. 

Земљиште које користи друштвено, односно државно предузеће треба поклонити поменутом предузећу, а евентуална приватизација тог земљишта „ишла” би заједно са приватизацијом предузећа.

Земљиште које се налази на ободу градова на коме досад ништа није изграђено треба приватизовати, с тим што се мора повести рачуна да ли је његова експропријација урађена пре или након 1990. године.

Исто важи и за пољопривредно земљиште: треба и њега приватизовати, сматрају у Центру за либерално-демократске студије. Приватизација би се обавила продајом и то на аукцији, а садашњи корисници не би имали никакву предност.

-------------------------------------------------------------------------

Билатерални монопол

Одговарајући на наше питање да ли је Студија Центра за либерално-демократске студије у складу са Нацртом предлога закона о реституцији који ради надлежно министарство у Влади Србије, Борис Беговић је изрекао чуђење и замерку. Чудно је, каже он, да тај законски предлог „ради” Министарство за економске односе са иностранством, јер то уопште није „материја којом би требало да се бави ово министарство”. Замерка се састоји у томе „што ћемо, по том закону, имати два власника – један је власник земљишта, а други власник објекта који је на њему изграђен”. Дакле, доћи ће се у ситуацију да ће власник земљишта постати неко ко није власник објекта. У том случају неће постојати могућност за слободно тржишно решење између та два физичка, односно правна лица. „То се у економији зове билатерални монопол. Кад се он ’догоди’, рецимо, на 589.000 парцела, онда ће тај проблем морати (сумарно) да решава држава. Речју, имамо преговоре у наредних хиљаду година”, упозорава Борис Беговић Владу Србије, али и Народну скупштину Србије, која би такав законски предлог требало да усвоји.