Укратко, узрок корупције је државна интервенција: Борис Беговић (Фото Ж. Јовановић)

Политикин пословни клуб
Док су људи у Србији убеђени да живе у држави у којој је корупција све већа, најновија истраживања Центра за либерално-демократске студије, чији ће резултати бити представљени у септембру, показују да је корупције, данас, ипак мање него пре пет-шест година, констатује др Борис Беговић, аутор недавно објављене књиге „Економска анализа корупције”, иначе професор економије на београдском Правном факултету и председник ЦЛДС-а.

То што се перцепција обичног света не поклапа са резултатима истраживача, овонедељни гост Политикиног пословног клуба делом приписује чињеници да се у Србији данас отвореније прича о раније забрањеној теми. Али, и сам признаје да је, и после толиких истраживања и анализа, заиста тешко одговорити на питање – да ли смо ми и у којој мери корумпирано друштво?

„Неспорно је да су скандинавске земље и Нови Зеланд ′најчистији′ и да су Бангладеш и Нигерија најгори. Али нисам сигуран да је баш толика разлика између нас који смо деведесети и Бугарске која је много боље рангирана – на 54. месту.”

Како се заправо мери корупција и да ли је то уопште могуће извагати?

Мерење корупције је, у ствари, један огроман методолошки проблем. Корупција сама по себи није стварање и увећање вредности, већ прерасподела постојећег. Она је скривена, кажњива појава, чији актери своје учешће не признају да не би сносили последице. Поставља се питање да ли је корупција у некој земљи велика или мала. У односу на шта? Шта нам је репер: Финска или Бангладеш. Да ли је сигурно корупција мања у земљи која је на 34. него у оној која је на 38. месту? Стога је најпоузданије мерење корупције у времену: кад имамо једну земљу и исту методологију, онда можемо да говоримо да ли је корупција у њој већа или мања ове у односу на претходне године. Битно је и истраживање механизама, узрока и ефеката корупције и израда студија по секторима. Непоуздани су одговори на опште питање „шта мислите колики је ниво корупције у вашој земљи”, а много поузданији кад увознике питате за корупцију на царини или пацијенте за стање у здравству.

Колико сте људи анкетирали?

Прво је рађена анкета јавног мњења којом је обухваћено 1.760 људи, а потом је анкетирано триста предузетника. Први пут 2001. године, а потом 2006, на истом репрезентативном узорку. И показало се да корупција пада.

Колико су предузетници као учесници у корупционој игри уопште спремни да то признају?

На питање – када сте последњи пут подмитили некога, између 60 до 70 одсто њих каже „не знам”. То је као да сте их питали „шта сте јутрос доручковали” а они вам рекли да не знају. Међутим, поента је у томе што су они и 2006. и 2001. имали исти подстицај да то прикрију. Зато је битно ово поређење у времену, јер се ту пристрасност не мења.

Ипак да дефинишемо, како да разликујемо корупцију од других сличних криминалних појава?

Не прихватам дефиницију Светске банке, по којој је корупција свака злоупотреба јавне функције. Таква дефиниција укључује шири спектар активности, традиционалних назива – крађа, пљачка, проневера... То није корупција. Проневера и крађа су једнострани чинови, док је корупција размена: ја сам нешто платио, за то сам нешто добио. У тој размени се суштински јавља пристрасност: неко ко има одређена овлашћења пристрастан је према онима који су му платили, или га поткупили на други начин. То се чини најчешће намерно и иза свега стоји материјални интерес.

Шта рађа корупцију, где су узроци? У човеку или систему?

Одлуку да ли ће некога да корумпира или ће бити корумпиран доноси појединац. Неприхватљиво је образложење „систем ме је натерао”. Друго је питање суштинских узрока корупције – који су подстицаји појединцу да корумпира или да буде корумпиран.

Шта је, онда, суштински узрок – подстицај корупцији?

Укратко, узрок корупције је државна интервенција. На пример, висока царинска заштита домаћих произвођача подстицај је увозницима да подмите царинике да би пошиљка прошла без плаћања ове дажбине. Друго је питање зашто је царинска стопа, рецимо, 40 одсто и како је до ње дошло.

Али за царинску заштиту понекад су заинтересовани и странци који су тиме подстакнути и дошли на ово тржиште?

Дошли би они и без тога, али би платили држави нижу цену. И они су сада домаћи, па је и њихов интерес да буду заштићени, јер на тај начин присвајају одређену ренту, представљајући свој интерес као интерес друштва и налазећи пут преко владе до парламента да обезбеде ту заштиту. Али то није српска специфичност. Типичан пример протекционизма је и америчка листа стратешких производа на којој су се нашле и увозне квоте за кикирики.

Колико монополи у јавном сектору подстичу корупциј

Што мање монопола и државе, то мање корупције. Шта је то што чисти корупцију? Конкуренција. Конкуренција укида ренту и више нема шта да се прерасподељује, па нема ни корупције као средства такве прерасподеле.

Звучи као залагање за укидање државе?  Признаћете, без државе је, ипак, немогуће?

Апсолутно је нетачно да се неолиберална или „чикашка” струја, како нас називају, залаже за укидање државе. Зна се шта је пожељна улога државе.

А то је?

Основна функција државе мора да буде снажна заштита људских слобода од саме државе, али и од криминалног дела приватног сектора, који нарушава те слободе, заштита приватних имовинских права као основе функционисања тржишне привреде и надгледање и по потреби принудно извршење уговора. Као што рече Манкур Олсон, није случајно што се у грбовима држава налазе силне животиње, орлови и лавови, а не регистар-касе, чековне књижице, вирмани...

Последице корупције су огромне: по економску ефикасност, стране инвестиције, привредни раст... Шта је, ипак, највећа штета?

Обарање економске ефикасности, јер то умањује друштвено благостање. Уместо да развијају нове производе и  унапређују пословање, предузетници се баве тиме како и кога да подмите. Криминал постаје привредна грана.

Ових дана објављена је вест да је бивши шеф кинеске службе за контролу исправности хране и лекова погубљен због узимања мита. Да ли су наше казне примерене?

Казнена политика може да буде стравично заоштрена и да вероватноћа примене буде изузетно висока, али ако је корист од корупције огромна, онда тешко да ће бити успешна... Прохибиција у САД  је доживела неуспех јер су профити од илегалне продаје алкохола били огромни. Кад је укинута прохибиција није ни било шверца и корупције. Или код нас, после укидања обавезе пријављивања спољнотрговинског посла, са редовима који су се протезали од зграде СИВ-а до Централног комитета, укинуто је и место где може да се „заради” корупција, нестали су подстицаји за корупцију. У томе је чар дерегулације.

Корупције је данас, кажете, мање. Како да је буде још мање?

Бојим се да нећу бити претерано маштовит, враћајући се на причу о јачању конкуренције и умањењу државне интервенције даљом, да не кажем потпуном либерализацијом спољне трговине, дерегулацијом обављања привредног живота у земљи, која последично увећава економске слободе привредних субјеката, елиминацијом друштвене својине и приватизацијом јавних предузећа како би се дефинитивно ставила ван државне контроле. И наравно, јачањем оне пожељне улоге државе, што подразумева снажније и ефикасније правосуђе. Наравно, не треба очекивати неке спектакуларне помаке, јер напредак и у овој области увек иде милиметар по милиметар

--------------------------------------------------------------------------

Кључ за здравство – реформа осигурања

Шта учинити да се зауставе корупционашке афере у српском здравству?

Основни проблем нашег здравства је систем финансирања. Трајно решење овог проблема је потпуна реформа здравственог осигурања: увођење различитих нивоа здравственог осигурања. То значи и равноправност два сектора – државног и приватног: да осигурање важи и за један и за други сектор, дакле, да пацијент може да бира.

Код нас, међутим, исти људи раде и у приватном и у државном сектору

Ангажовање једног човека у оба сектора, само по себи, није конфликт интереса. Наравно, ако је такво ангажовање веома прецизно регулисано, како се не би догодило да неко обавезе у државном сектору отаљава и користи позицију за прибављање пацијената за приватни посао. У многим земљама постоји могућност да лекар који ради у државној болници, по подне у тој истој болници обавља приватну праксу. Али уз плаћање коришћења просторија, опреме и особља.

--------------------------------------------------------------------------

Да се зна ко су лобисти

Суочавамо се са још једном новотаријом на нашим просторима – лобирањем, које нам често „мирише” на корупцију. Да ли је лобирање или је корупција кад једна пи-ар агенција плати свог „колегу”, министровог чиновника, да наговори шефа да отвори фабрику њеног клијента?