Biznis i finansije, Jul 2006. | Skener | Duvan i srpska država u XIX veku

Lepota poroka

Piše: Milan Obradović

Prvi put, duvan je zabeležen u Srbiji 1611. godine kada je francuski pisac Lefevr video u Prokuplju Turke kako puše duvan pored jednog dućana. Uz kafu, naravno. Priče o Marku Kraljeviću koji zbog duvana Turke "lako" udara topuzom, logički su neodržive, pošto u njegovo vreme u Srbiji, a ni Evropi, duvan nije bio poznat.

Krijumčarenje

Čim su uvedeni prvi nameti na duvan, došlo je do krijumčarenja te robe. Mijatović u knjizi piše:"Duhovito, kada prodaju duvan tvrde da je dobar, a kada treba da plate porez, tvrde da je loš".

Država je u to vreme u fiskalnom aspektu maksimirala prihod, ali na osnovu niskih otkupnih a visokih prodjanih cena. Rezultat je da je proizvodnja duvana praktično stagnirala decenijama, i da je Srbija propustila priliku da iskoristi povećanu potražnju zapadne Evrope za duvanom, posebno orijentalnim koji je Srbija proizvodila. Takvu priliku su iskoristile Grčka i Bugarska. Grčka je za par decenija povećala proizvodnju duvana šest puta, dok je u Srbiji proizvodnja stagnirala, što pokazuje da na duge staze monopol nije bio dobar sa ekonomsko-proizvodnog aspekta.

Srbi su naviku pušenja duvana prihvatili od Turaka, i uživanje u duvanu je tokom vremena postajalo sve masovnije. Sredinom XIX veka jedan posmatrač navodi: "Kod nas se uvelike duvan svuda odomaćio...Kud god se makneš svuda se dimi: u sobama privatnih ljudi (sa vrlo retkim odličnim izuzetkom), po javnim lokalima, čitaonicama, kasinama, sastancima političkim, po kontorama i zvaničnim birovima, po kupejima omnibuskim i železničkim.Kod nas počinju i dam emancipovati se pa se već nahode gospe koje se nazivaju otmenima da puše kao Turčin". Drugi piše: "Najstrašnije u pušenju je da su skoro svi naučili se na duvan još u šmokljanskim godinama pa kasnje ne mogu da se oduče, no naprotiv gledaju kako će sve jačim duvanom i cigarama sebe dražiti".

Pojavljuju se i prve rasprave da li je duvan izazivač mnogih bolesti od grčeva do gluvoće, ili pak predstavlja lek protiv reume, glavobolje i bolesti ušiju i očiju. Godine 1892. je policijskom naredbom zabrenjeno pušenje u beogradskim tramvajima. Po procenama tadašnjih vlasti, u Srbiji je krajem 19 veka bilo čak 280.000 pušača, koji su doduše pušili skromu količinu duvana dnevno, koja staje u nešto više od osam cigareta. Preciznije podaci iz 1983 godine kažu da je u Srbiji 93,3 odsto prodatog duvana bio rezani duvan, 3,5 odsto cigare, 2,8 odsto cigarete, i 0,2 burmut. Srbi su pušili loš duvan u odnosu na turski ili onaj koji stiže iz evropskih zemalja. To je, pre svega, posledica neveštine proizvođača. Domaći duvan koštao je oko 1,5 dinara dok je cena duvana iz inostranstva bila 4,5 dinara.

Oporezivanje poroka

Pošto je rano uočena slabost ljudi da se odviknu od duvana, (jer seljak nema za šta sli da kupi a hoće da kupi i puši duvan), tj. da spada u cenovno neelastičnu robu, vlasti su počele da uvode takse na njega. Ministar finansija Kosta Cukić je 1864. godine uveo posebnu "regalnu" taksu na duvan koja je naplaćivana samo ona uvozni duvan. Prihod koji je na ovaj način dobijan koristio se za finansiranje oslobodilačkih planova kneza Mihaila.

Početkom 80-ih godina XIX veka politička elita, a to je bila naprednjačka vlada je bila modernizatorski rapoložena, odnosno njen cilj bio je da snažnim reformama modernizuje Srbiju i da od nje napravi modernu zemlju i u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu. Oni su dozvolili formiranje političkih stranaka, oformili nezavisno sudstvo, gradili prve železnice, prvi se zadužili na evropskom tržištu kapitala, modernizovali su vojsku... Ipak imali su obavezu vrećanja nekoliko zajmova, od zajma za železnicu Beograd-Niš, do zajmova za dugove iz ratova protiv Turaka 1976-78.

Modernizatorski elan je bio veliki, ali je bilo veliko pitanje kako to finansirati? Prvo su zavedne nove dažbine. Uvedena je trošarima, čak je napravljena i reforma neposrednih poreza, ali to nije donelo visok porast prihoda. Pošto je zemlja počela sve više da se zadužuje kroz spoljne zajmove, onda su se dosetili da je duvan šansa za povećanje fiskalnih prihoda, jer on do tada praktično nije bio posebno oporezovan.

Kako ni uvođenje trošarina nije dovelo značajnijeg punjenja državne kase, država je poučena ranijim iskustvom sa monopolom soli, odlučila da uvede monopol i na duvan.
Srbija je 1881. godine raspisala zajam za naoružanje, a njegovu otplatu je finansirala kroz novoformiran monopol na uvoz soli. Država je ovako na sebe preuzela zaradu koju je ranije ostvarivalo nekoliko krupnih trgovaca. Uvoz soli je bilo lako monopolisati jer se so u Srbiju XIX veka uvozila isključivo iz Mađarske i Rumunije. Istovremeno potrošnja soli je bila velika, naročito na selima jer su je seljaci koristili za stoku. Pošto je to dalo dobre rezultate, jer je delovalo kao da je država dobila oružje besplatno pošto je servisirala dug iz monopola koji nije imala ranije.

Vlada je ubrzo odlučila da sličnu ideju primeni i na duvan. Prvo je uveden trgovački monopol na duvan 1884. godine, pa kad je to dalo niže prihode od očekivanih (uzrok je bio nerazvijena poreska administracija tog doba), onda su se okrenuli potpunom monopolu. Država je preuzela pravo na proizvodnju, preradu i promet duvana. Neposredan povod za uođenje potpunog monopla su bile pripreme za rat za Bugarskom i uzimanje novog zajma od austrijskih banaka. U prvo vreme monopol je dat pod zakup stranim zakupcima, ali je zbog sumnji u ostvarivanje skrivenog profita, odnosno sumnje da stranci izvlače preveliki profit iz Srbije zakup ukinut (uz obeštećenje nakon teških pregovora). Drugi razlog za ukidanje je bilo zanemarivanje otkupa domaćeg duvna, pošto je država insistirala na visokim otkupnim cenama domaćeg duvana, pa su se zakupci okrenuli uvozu. Država je nakon preuzimanja monopola maksimalno koristila tu poziciju da poveća prihod budžeta kroz postupno smanjenje otkupnih cena i podizanje prodajnih. Sa manjim izmenama sistem državnog monopola ostao je na snazi sve do II svetskog rata i sa fiskalne strane se pokazao prilično efikasnim pošto je na kraju XIX veka svaki sedmi dinar u državnoj kasi došao od monopola na duvan. Sedmina prihoda jedne države dolazila je od jedne biljke i jedne ljudske slabosti....

Boško Mijatović: Stogodišnja pitanja

BiF: Otkud interesovanje za odnos srpske države XIX veka prema duvanu?

B. Mijatović: Ja volim ekonomsku istoriju jer me interesuje kako je narod nekad živeo, mislio, radio, zarađivao. Kako je država funkcionisala, kakvu je ekonomsku politiku vodila, kakva je ta elita bila koja je vodila Srbiju tada. Te stvari se često zaobiđu u istoriji sa slavnim bitkama i konferencijama.

BiF: Da li ima razlike između političara nekad i sad?

B. Mijatović: Postoje velike sličnosti između srpske države i srpske političke scena sa kraja XIX veka i današnje situacije. To je donekle prirodno, ali je i znak manjka poznavanja istorije. Ljudi većinom zamišljaju da je Srbija tada bila zaostala seljačka zemlja koja nije imala elitu. A to je bila standardna demokratska država sa svim manama i vrlinama demokratije. Postojala je i demagogija, intrige, krize vlade i koalicje i njihovi problemi kao i danas. Bilo je zloupotreba države od strane političkih stranaka i političara kao što to postoji i danas. I ekonomska pitanja na dnevnom redu su ista kao i danas, recimo kriza servisiranja spoljnog duga, problemi punjenja budžeta, povećanja poreza, carine, monopoli i slično. Sva pitanja koja se postavljaju danas postavljala su se i pre više od sto godina. Ljudi moraju da znaju da stvari ne počinju od nas.

BiF: I tada su političari davali preoptimistične projekcije naročto kad su prognozirali prihode budžeta?

B. Mijatović: Projekcije su često pogrešne, ali to ne znači ni onda ni danas da ljudi koji ih daju ne umeju da projektuju već možda namerno greše iz političkih razloga. Danas, recimo, prognoziraju manju inflaciju da bi ih MMF ostavio na miru, a i sami znaju da će ona biti viša.

BiF: Ako opet ne ispunimo prognoze, ko će srpskim političarima da veruje?

B. Mijatović: To je politika. Njih ne interesuje da li će mu neko verovati za dve ili pet godina. On gleda da preživi današnji dan i evenutalno mu vremenski horizont dopire do sledećih izbora. Ako pobedi na tim izborima - odlično. Ipak i ovi iz MMF, na primer, znaju da političari često lažu, pa im i ne veruju mnogo, tako da tu postoji svojevrsna kohabitacija.

BiF: Glavna stvar uspešne makroekonomske politike je poverenje u institucije?

B. Mijatović: Kod nas je demokratija mlada stvar, nezrela, i moguće je obmanjivati narod. U stvari, to može da se radi sa narodom koji ima kratko pamćenje. Pamtimo li mi afere od pre godinu dana i ko je tad šta obećavao i izjavljivao. Eventualno se sećamo onog pre sedam dana... Za ozbiljne izjave državnika potrebno je sazrevanje javnog mnjenja. Onda neozbiljne izjave koštaju ne samo narod, već i političare koji ih izgovore.
BiF: Srbija i dalje ima problema sa duvanom koji ima diferencirane akcize. Na domaći su niže, a na kupovni više, što nam stvara probleme u sporazumima o slobodnoj trgovini.
B. Mijatović: Svaka naša vlada, posebno ministar za privatizaciju, pokušavaju da što skuplje prodaju firme koje se privatizuju, ponekad prodajući uz firme i deo tržišta. To se najbolje radi kad ogradiš domaće tržište carinama ili akcizama, odnosno diferenciranim akcizama kao što je kod nas. Tako dajete prednost domaćem proizvođaču (makar on bio i stranog porekla). To se radi kako u duvanskoj, tako i u naftnoj inutstriji, uz pomoć Uredbe iz 2001. koja je pravdana potrebom da se kratkoročno sredi tržište nafte i derivata, da se navodno spreči šverc. Navodno, nakon toga će uredba o monopolu biti brzo ukinuta. Mnogi komentatori, pa i ja, podsmevali smo se toj priči tvrdeći da će ona dugo potrajati i da njena prava svrha zaštita NIS-a od konkurencije.

BiF: A priča o modernizaciji NIS-a pred privatizaciju?

B. Mijatović: To jeste ideja, mada vlada nikad to nije pričala javno. Ipak to nije baš pametno jer je revitalizacija rafinerija i komplikovana, i verovatno nerentabilna stvar. Postojeće rafinerije su tehnološki loše i pitanje je da li ih vredi renovirati. Mnogi iz NIS-a tvrde da vredi pošto bi onda propustili kroz šake par stotina miliona evra, ali stručnjaci koji se bave tom problematikom kažu da to nije rentabilno i da treba prepustiti budućim vlasnicima NIS-a da o tome odluče.

BiF: Da li su političari na vlasti pročitali vašu knjigu?

B. Mijatović: Svima sam poslao, a da li je neko pročitao, ne znam.

BiF: Ključna poruka ovog dela ekonomske istorije?

B. Mijatović: Pa, sve je manje-više već viđeno, i problemi, i postojeće dileme, kao i rešenja za njih. Odavno je poznato da nije dobar monopol, već privreda zasnovana na konkurenciji koja daje bolje rezultate.

BiF: Očekujete da će u Srbiji država početi da se odriče prava na svoje monopole, da mogu da nauče nešto iz istorije?

B. Mijatović: Ne znam. Mislim da svaka generacija političara ovde kao da mora da ponovi greške prethodnih generacija i da olupa ne svoju, već glavu naroda i države ponavljajući te greške i tu je problem...

BiF: Da li pušite?

Boško Mijatović: Ranije da, ali više ne... Što se tiče ove knjige, počeo sam da pišem o državnim finansijama Srbije tog doba i ovo je bila jedna od podtema. Onda sam se srećno dogovorio sa finansijerom, kompanijom «Filip Moris», da finansijski podrže knjigu.